Прослава лепих вода
Понекад размишљам шта ће се десити тада када људски ум буде толико објашњен научно колико се научно објаснити може. Мислим да је прошло доба када треба говорити о филозофији свести, психологији, психијатрији - сумњам да такве дисциплине могу да се такмиче са научним методом у прецизности. Видећемо јасније узроке између појава у мозгу и околини у којој је он. Растављајући стварност тако на делиће, вероватно ће нам поћи за руком да изградимо нешто занимљиво - вештачке умове, много осетљивије него што су наши, например. Напредак у разумевању стварности видим у науци, али сумњам да нас она може довести до коначних одговора, до потпуно јасне и целовите слике у нашим умовима. Пре је видим као једну мрежу коју у недоглед можемо проширивати, и која је ево већ сада толико пространа да појединац може обухватити само пар њених делића својом свешћу.
Olivier Messiaen - Fête des belles eaux (1937)
Nikhil Banertjee (Raga Bageshree Live in Germany 1971)
Мистична, спиритуална искуства појединца могу се објаснити као процеси у мозгу. Помало ме излуђује све то - питам се где стварност почиње, а где престаје. Увиђам да су и бројеви и речи апстракција, да не постоје и да немају везе са стварношћу - без њих се она може искусити на сировији и свежији начин. Шоља је шоља зато што смо се договорили да она то буде. Исто тако и дрво. Али када нешто више није дрво? И када нешто постаје шоља? А бројеви? Постоје ли две једнаке ствари, па да кажемо "два"? Само у концепту, али никако и заправо.
Али шта мења то ако знамо које мождане промене доводе до осећаја сједињења са свим, до губитка осећаја себе као нечег одвојеног од околине? Не могу да одговорим на питање - "које је трезвено стање свести?". Шта би то уопште значило? Видети стварност онакву каква јесте? Чак и када бих је видео као такву, откуд бих знао да је то то? Никако не би могло да се потврди. Када подсетим себе да ништа не знам, да само гомилам концепте, одбацим их и добро се осећам.